Već sam nekako oko svoje dvanaeste godine sam iša' u drva u ove naše male šume, na Jedovno1 ili u Zapikovac, i vozija i' u grad2 - prodava' i' ili dava' ljudima za kakvu uslugu koja je trebala3 za kuću. Prid rat sam sam već koji put sika drva u šumama u Štirovači – tamo su najlipše šume na Velebitu! – i od tamo silazija u Trnovac i priko Brušana iša' u Bag4, ili sam iša' ravno prema Stupačinovu, pa priko Šušnja u Bag i Starigrad. Za vrime rata nisam bija uzet u vojsku, nego sam ima' dužnost svojim kolim' privozit' za vojsku u Bag. U takvim sam prilikama vaik u kola utovara' i nešto svog'. Ipak, veće poslove, posebno s drvim', počeja sam vodit' tek posle rata.
Odma' posle rata - 1945., 1946. i 1947. – moralo se vozit' dobrovoljno, za Obavezu, pa i po više dana. Nekako krajem 1947. počela je država za vožnju nešto i plaćat'. „Obnovom“ je u Gospiću upravlja' neki Dane Maoduš, iz Medka, i on j' odlučiva' kome će dat' koji posa'. U vlaškim su selima obnavljali škole i kuće, a gradili su i zadružne domove i velike zadružne štale. Za tu sam „Obnovu“ vozija u Medak, Novo Divoselo, Vrebac, Mogorić i Papuču. U Raduč sam vozija drvenu građu za gradnju stanova, a u Medak i pod Udbinu daske za gradnju mostova.
Iz Trnovca su, osim mene, kirijali još i Nikola Tomljenović–Stipaičin, Jace Pavelić-Grgin i Jure Novačić-Tocin, s Jedovnog. Meltu5 i pijesak su privozili Joso Brkljačić–Jozgin, Mijat Milković–Miškera i Nikola Milković–Josinov. Svi smo mi imali dobre i jake konje.
Mislim da sam u jesen 1947. prvi put za svoj račun vozija drvenu građu u Dalmaciju - a tako i Nikola Tomljenović i Jure Novačić. Išlo nas je više u isto vrime, nas sedmorica ili osmorica, svaki sa svojim konjim' i kolim'. Osim nas Trnovčana bila su dvojica Pazarištana i dvojica Smiljančana. O putu smo se petkom6 dogovarali u gostioni Pere Došena u Gospiću, a na ugovoreni dan, sastali smo se oko ponoći prid tom gostionom i skupa krenuli. Znali smo da j' u Dalmaciji velika nestašica drvene građe i da ćemo prodat' sve što povezemo.
Put u Dalmaciju bija j' težak, i za ljude i za konje. Na mnogim je mistima bilo jako opasno. Oko Knina je tada bilo još i četnika, zaostali' iz rata. Zato j' i išlo nas više kola u isto vrime.
Kola su se morala dobro pripravit', a građa dobro učvrstit'. Za konje se u vriće gruvalo seno7, a u konjozobice zob. Gledalo se vrime. Ako je zabentilo8 nad Velebitom, znalo se da će jaka kiša, snig i bura, i da treba čekat' da se vrime smiri. Tek bi tada išli.
Do Benkovca, kamo smo kasnije najčešče išli, trebala su nam tri dana. Prvu bi noć zanoćili u Ričicama, u avliji9 Duje Tomičića, drugu noć negdi uz cestu kod Obrovca ili kod Karina, a treću bi veče' bili u Benkovcu. Spavali bi pod kolim', na ceradama i biljcima. Konje je vaik trebalo dobro pokrit'.
Najteži j' dio puta bija uspon od Gračaca do Vraca. Konjima je tu bilo teško, pa je koji put trebalo imat' i trećeg konja, za privor. Njegov bi se vagir10 veza' lancem za rudu, pa bi vuka' prvi, prid parom konja. Teško je bilo i u Obrovcu, jer je u to vrime preko Zrmanje bila skela, nije bilo mosta. Kola bi se na tu skelu teško uspinjala, a konji bi se uznemirili jer su se bojali vode i ne bi tili vuć'.
Uz svaka su kola morala biti dva čoeka. Sa mnom su najčešće išli moji sinovi Dujo ili Braja. Jedan je vaik mora' bit' uz vintu11. Kad' su se kola penjala, trebalo j' odvintavat', da se konjima ne oteža, a kada smo se spuštali, na primjer prema Kninu, trebalo j' jako pazit' i dobro vintat'. Iz drva od vinte vrcale bi iskre, a često bi se vinta i priglođala.
Kotač bi nam često počeja klapat', palci12 bi se olabavili, napuka' bi koji dija u gobelji13 , spala bi žinja14 puka bi cili kotač, ili bi se skršija stup15. Nekad bi nam bura strgla i odnila vriće sa senom, a dogodilo se i da se konj ozlidi ili da oboli. Ako bi konja zabolija gležanj, na zglob bi mu priko noći vezali komad žaka16 s gnjilom i ostikom17, al' ako bi teže obolija, ne bi mu mogli pomoć'. Jedne mi j' godine jedan moj lisac mora ostat' kod jednoga čoeka u Cerju jer se na'ja simena od čemerike koja je nakon branja bila valjda zaostala na dnu konjozobice.
Prisritali su nas i gadni ljudi. Jednom su nam se, na povratku, nad Gračacem, dok smo kod jedne kuće na osami pojili konje – na tom je mistu danas tunel, koji je napravljen kad' se gradila i asfaltirala cesta - približili neki bradati ljudi i tražili da se napiju vina. U kolim' je bila bačva vina, jer smo na povratku uvik vozili vino. Od tada smo paz'li da uvik sa sobom imamo gumu, da vino možemo povuć'.
Nakon nekog sam vrimena u raznim dalmatinskim mistim' ima' sve više poznati' ljudi. Oni su mi pomagali nać' kupce, tako da sam kasniji' godina vozija građu koja je već bila naručena. Bija sam dobar s ljudim' u Posedarju, Karinu, Pridragi, Benkovcu, Stankovcima, a i u drugim mistima. U Gornjem Zemuniku puno mi je pomaga' neki Ante Viduka. Mnogi su od nji' kasnije češće dolazili k meni u Trnovac.
Oko 1955., 1956. počeja sam za vožnju u Dalmaciju zakupljivat' kamione i nisam više iša' kolim' i konjim'. To je bilo lakše, što se samog puta tiče, al' je s druge strane opet bilo teško. Trebalo se snalazit' i prikrivat'. Država nije dala vodit' privatne poslove i trgovinu. Režim je bija gadan. Nisi smija dić' glavu. Osobito nisi smija dić' glavu kao 'Rrvat. A ja sam 'tija radit'. 'Tija sam školovat' svoju dicu.
Sićam se da mi j' bilo drago kad' mi je u jesen 1957. šumar Laktić koji je bija šef šumarije u Bagu, bija je od nekud' iz okolice Rijeke, ponudija da uzmem devet jela koje da je vi'or izvalija, kod Šarića duplja. Za to je područje bila nadležna Baška šumarija zato jer šume iza Razvanuše18 katastrom pripadaju Lukovom Šugarju. Laktić mio j' reka': Provali su i' izvuć' neki Lovinčani, al' nisu mogli. Ante, ja ti i' dajem po najnižoj cijeni!“ Laktića sam bija upozna' jer sam vozija neke okorke i oberšpice16 kad' se gradila neka državna kuća na Kalanjevoj ruji.
Do ti' me j' jela tada odveja neki lugar Miloš, vla', iz Počitelja. Iz Razvanuše do Šarića duplja vodi stari put priko Ravnog samara i Jelove ruje. To je od Trnovca morda i dvadesetak kilometari. Zato sam ja tog' dana podranija, krenija iz Trnovca prije zore i u zoru naša' tog' lugara u Brušanima. Odma' smo krenuli u šumu, stazom, popriko. Lako smo našli srušene jele. Bile su sušci, iglice su im već bile spale, ali su sve bile zdrave i prave. Ležale su u dubokoj strmoj dol'ni, sigurno trista metari ispod puta. Misto je bilo mračno, nebo se od šume skoro nije ni vid'lo.
U ranu zoru drugog' dana iz Trnovca smo u Šarića duplje krenuli kolim' i konjim' moj sin Dujo, zet Ivan s jednim svojim dobrim konjem, i ja. U Razvanuši su nam se pridružila dva čoeka s kojim' sam se bija dogovorija da će mi doć' pomoć'.
Svi su ljudi cili dan teško radili, mučili se, izrađivali te jele, a ja sam s konjim' otvara' put. Šumar mi j' bija reka' da mogu srušit' sve što mi bude smetalo, pa sam tako i napravija.
Pridveče' su radnici i Ivan otišli kući, a Dujo i ja smo ostali, da trupce izvučemo na put.
Već sam kod dolaska s lugarom bija vidija da su na obližnjoj livadici dva stana, dvije stare kućice, koje su pripadale Podgorcim'. Donji im j' dija bija zidan', s niskim podrumom za ovce, a gornji j' bija drven, s prostorijom za ljude. Bija sam odma' odlučija da ćemo tu noćit', pa smo već to jutro odma' nakon dolaska bili na ognjištu zapalili vatru. Ta j' vatra vaz dan gor'la, dok smo god mi bili tamo.
Uveče' j' prvo trebalo sklonit' konje Za to smo morali dobro potkopat' ulaz jer su vrata bila niska, pa jedan moj konj nikako nije moga' uć'. Unda smo se sklonili mi, legli smo uz vatru, na biljce. Al' nismo oba spavali. Jedan j' vaik bija budan i pazija j'. Šarića duplje je pod Panosom20, visoko, i tu se, ka' i svagdi na Velebitu, vrime u čas' promine. Bila je kasna jesen, i moglo j' svaki čas počet' kijat', a unda mi otud' više ne bi mogli izać'.
Drugi smo dan vukli trupce, sa sva tri konja. Konji su se izmučili, ožuljali su sve noge, ali uspili smo na put dovuć' sve trupce – pa i zadnji, od najveće jele, s kojom je bilo najteže.
Dva, tri dana kasnije doša' sam kamionom i s lugarim' koji su promjerkama izmirili drvo i dali mi račun da nosim u šumariju, ovaj put u Gospić.
Tog' je dana, dok smo drugi put trpali trupce u kamion – bilo je tu dva kamiona trupaca – iznenada poče padat' snig. Prvo samo malo, a unda sve gušći i gušći snig. Sićam se da je, kad' sam u noć doša' kuć' u Trnovac, snig i kod nas već bija do kolina. Kasnije sam od nekog iženjera Cara, koji je bija u šumariji u Gospiću, čuja da se u blizini mista s kojeg smo izvlačili jele u to vrime smrzlo puno divlji' prasaca. Prasci su se 'tili probit' na južnu stranu Velebita, di je bilo toplije, al' nisu uspili i životinje su se smrzle. Lugari su po tragovim' vid'li kako su odrasle životinje u toj prilici ile mlađu prasad.
Trupce sam dao pilat' na Miljuškinoj pilani i to na dug, dok ne prodam daske. Miljuška, Milan Jelača, drža' j' pilanu u Novom, a bija j' dobar sa mnom. Poštivali smo se, virova' mi je. A Uvik bi me dočekiva': „Pavel'ću, al' mi je drago da te vidim!“
A ispila' mi je baš lipe daske!
Za vožnju u Dalmaciju mi j' tada treba' dobar kamion, pa sam se u Gospiću dogovorija s Jak'com Čorkom, koji j' ima' za ono doba velik' i jak' kamion.
U Šumariji u Gospiću uspija sam dobit' izvoznicu „Za Zadrugu Banjevci, Dalmacija“. Šumar me poznava', zna' j' da to i nije istina, ali je napisa' kako sam mu reka'. U to se vrime nije smilo prodavat' privatnicim', i zato j' za me bilo važno da je pisalo „Za Zadrugu“. Točno je bilo da sam ja to vozija poznatim' ljudim', u Smilčić.
Kiša j' padala prid zoru onog' dana kad' sam s Jak'com 'tija krenut'. Stajali smo prid njegovom kućom u Budačkoj ulici – daske su već bile bulane21, kad' je odednom k nami doša' neki čoek i bez pitanja se popeja u kabinu. Nije ništa govorija, samo je šutija. Jak'ca me j' u to, prije neg' smo krenuli, pozva' kratko u kuću i reka' mi: „To je oznaš! Udbaš! Treba ga se čuvat'. Lopov! Gad!“
Ja sam sidija gore, na kamionu, na daskam', a Jak'ca i udbaš u kabini. Prosvitlilo mi se kad' je vla' siša', na izlazu iz Medka, iza mosta i zadnji' kuća! Kasnije mi je Jakica jednom u Gospiću pripovida' kako ga je taj čoek zva' i ispitiva' da što sam ja na povratku nosija sobom iz Dalmacije!
Eto, vrimena su bila teška. Život j' bija težak. A šuma i Velebit su mi pomagali živit'.
Zato sam Velebitu spiva pismu:
Velebite, Ti si silna gora,
sve od Like do sinjega mora.
U tebi sam provodija dane
sve od svoje ja mladosti rane.
Ja u tebi ostavi' svu snagu.
Velebite, poznam tvoja brda i dol'ne,
Od Šugarske do Bačić dol'ne.
Poznam tvoje ceste krivudave,
gordi Alan i Zrmanjski klanac,
a i Vrace kod Gračaca grada.
Sve tri su mi zadavale jada.
Baška cesta, to se zove Ura,
njezina me ošurila bura
puno puta, rano moja ljuta.
Al' ja za to ne ljutim se na te,
jer te volim Velebite, brate.
Bilješke
1 Jadovno; 2 u Gospić ;3 nedosljednost u ikavici, posljedica starijih ili novijih jezičnih dodira; također: posle, trebati, čoek, odednom, pijesak, seno i dr.; 4 Karlobag; 5 grublji građevinski pijesak, prosijava se kroz krupniju sitn'cu negoli pijesak; 6 petak je u Gospiću bio sajmeni dan; 7 seno je između dva rata potisnulo staro sino; pedesetih godina sino još rabe tek poneki stariji govornici; 8 crno se naoblačiti; 9 veliko ograđeno dvorište s vratima: manji prostor je dvorište; 10 poluga na čijem su kraju štranjge, remeni i lanac, koji vode do ajma, na glavi konja; 11 kočnica; 12 veza između trupine, središnjeg dijela kotača, i vanjskih zakrivljenih drvenih dijelova (gobelje) ;13 vanjski zakrivljeni dijelovi kotača, vanjski drveni obruč kotača; 14 željezni obruč na kolu, na gobelji: 15 stup na gornjem trupu kola; 16 vreća; 17 ilovača i ocat; 18 Rizvanuša; 19 vrh stabla, osobito vrh jele (njem.); 20 Panas; 21 označen lugarevim čekićem
* Ante Pavelić rođen je 1909. u Trnovcu. Umro je 1995. u Zagrebu. Sam se najradije opisivao kao seljak i Hrvat. Otac sedmero djeco. Živio je za svoju obitelj, svoju zemlju te čekao i radio za slobodnu Hrvatsku. Uspomene su bilježene snimanjem, kazetofonom, tijekom 1987.
Zabilježila: Maja Pavelić Runje
Odma' posle rata - 1945., 1946. i 1947. – moralo se vozit' dobrovoljno, za Obavezu, pa i po više dana. Nekako krajem 1947. počela je država za vožnju nešto i plaćat'. „Obnovom“ je u Gospiću upravlja' neki Dane Maoduš, iz Medka, i on j' odlučiva' kome će dat' koji posa'. U vlaškim su selima obnavljali škole i kuće, a gradili su i zadružne domove i velike zadružne štale. Za tu sam „Obnovu“ vozija u Medak, Novo Divoselo, Vrebac, Mogorić i Papuču. U Raduč sam vozija drvenu građu za gradnju stanova, a u Medak i pod Udbinu daske za gradnju mostova.
Iz Trnovca su, osim mene, kirijali još i Nikola Tomljenović–Stipaičin, Jace Pavelić-Grgin i Jure Novačić-Tocin, s Jedovnog. Meltu5 i pijesak su privozili Joso Brkljačić–Jozgin, Mijat Milković–Miškera i Nikola Milković–Josinov. Svi smo mi imali dobre i jake konje.
Mislim da sam u jesen 1947. prvi put za svoj račun vozija drvenu građu u Dalmaciju - a tako i Nikola Tomljenović i Jure Novačić. Išlo nas je više u isto vrime, nas sedmorica ili osmorica, svaki sa svojim konjim' i kolim'. Osim nas Trnovčana bila su dvojica Pazarištana i dvojica Smiljančana. O putu smo se petkom6 dogovarali u gostioni Pere Došena u Gospiću, a na ugovoreni dan, sastali smo se oko ponoći prid tom gostionom i skupa krenuli. Znali smo da j' u Dalmaciji velika nestašica drvene građe i da ćemo prodat' sve što povezemo.
Put u Dalmaciju bija j' težak, i za ljude i za konje. Na mnogim je mistima bilo jako opasno. Oko Knina je tada bilo još i četnika, zaostali' iz rata. Zato j' i išlo nas više kola u isto vrime.
Kola su se morala dobro pripravit', a građa dobro učvrstit'. Za konje se u vriće gruvalo seno7, a u konjozobice zob. Gledalo se vrime. Ako je zabentilo8 nad Velebitom, znalo se da će jaka kiša, snig i bura, i da treba čekat' da se vrime smiri. Tek bi tada išli.
Do Benkovca, kamo smo kasnije najčešče išli, trebala su nam tri dana. Prvu bi noć zanoćili u Ričicama, u avliji9 Duje Tomičića, drugu noć negdi uz cestu kod Obrovca ili kod Karina, a treću bi veče' bili u Benkovcu. Spavali bi pod kolim', na ceradama i biljcima. Konje je vaik trebalo dobro pokrit'.
Najteži j' dio puta bija uspon od Gračaca do Vraca. Konjima je tu bilo teško, pa je koji put trebalo imat' i trećeg konja, za privor. Njegov bi se vagir10 veza' lancem za rudu, pa bi vuka' prvi, prid parom konja. Teško je bilo i u Obrovcu, jer je u to vrime preko Zrmanje bila skela, nije bilo mosta. Kola bi se na tu skelu teško uspinjala, a konji bi se uznemirili jer su se bojali vode i ne bi tili vuć'.
Uz svaka su kola morala biti dva čoeka. Sa mnom su najčešće išli moji sinovi Dujo ili Braja. Jedan je vaik mora' bit' uz vintu11. Kad' su se kola penjala, trebalo j' odvintavat', da se konjima ne oteža, a kada smo se spuštali, na primjer prema Kninu, trebalo j' jako pazit' i dobro vintat'. Iz drva od vinte vrcale bi iskre, a često bi se vinta i priglođala.
Kotač bi nam često počeja klapat', palci12 bi se olabavili, napuka' bi koji dija u gobelji13 , spala bi žinja14 puka bi cili kotač, ili bi se skršija stup15. Nekad bi nam bura strgla i odnila vriće sa senom, a dogodilo se i da se konj ozlidi ili da oboli. Ako bi konja zabolija gležanj, na zglob bi mu priko noći vezali komad žaka16 s gnjilom i ostikom17, al' ako bi teže obolija, ne bi mu mogli pomoć'. Jedne mi j' godine jedan moj lisac mora ostat' kod jednoga čoeka u Cerju jer se na'ja simena od čemerike koja je nakon branja bila valjda zaostala na dnu konjozobice.
Prisritali su nas i gadni ljudi. Jednom su nam se, na povratku, nad Gračacem, dok smo kod jedne kuće na osami pojili konje – na tom je mistu danas tunel, koji je napravljen kad' se gradila i asfaltirala cesta - približili neki bradati ljudi i tražili da se napiju vina. U kolim' je bila bačva vina, jer smo na povratku uvik vozili vino. Od tada smo paz'li da uvik sa sobom imamo gumu, da vino možemo povuć'.
Nakon nekog sam vrimena u raznim dalmatinskim mistim' ima' sve više poznati' ljudi. Oni su mi pomagali nać' kupce, tako da sam kasniji' godina vozija građu koja je već bila naručena. Bija sam dobar s ljudim' u Posedarju, Karinu, Pridragi, Benkovcu, Stankovcima, a i u drugim mistima. U Gornjem Zemuniku puno mi je pomaga' neki Ante Viduka. Mnogi su od nji' kasnije češće dolazili k meni u Trnovac.
Oko 1955., 1956. počeja sam za vožnju u Dalmaciju zakupljivat' kamione i nisam više iša' kolim' i konjim'. To je bilo lakše, što se samog puta tiče, al' je s druge strane opet bilo teško. Trebalo se snalazit' i prikrivat'. Država nije dala vodit' privatne poslove i trgovinu. Režim je bija gadan. Nisi smija dić' glavu. Osobito nisi smija dić' glavu kao 'Rrvat. A ja sam 'tija radit'. 'Tija sam školovat' svoju dicu.
Sićam se da mi j' bilo drago kad' mi je u jesen 1957. šumar Laktić koji je bija šef šumarije u Bagu, bija je od nekud' iz okolice Rijeke, ponudija da uzmem devet jela koje da je vi'or izvalija, kod Šarića duplja. Za to je područje bila nadležna Baška šumarija zato jer šume iza Razvanuše18 katastrom pripadaju Lukovom Šugarju. Laktić mio j' reka': Provali su i' izvuć' neki Lovinčani, al' nisu mogli. Ante, ja ti i' dajem po najnižoj cijeni!“ Laktića sam bija upozna' jer sam vozija neke okorke i oberšpice16 kad' se gradila neka državna kuća na Kalanjevoj ruji.
Do ti' me j' jela tada odveja neki lugar Miloš, vla', iz Počitelja. Iz Razvanuše do Šarića duplja vodi stari put priko Ravnog samara i Jelove ruje. To je od Trnovca morda i dvadesetak kilometari. Zato sam ja tog' dana podranija, krenija iz Trnovca prije zore i u zoru naša' tog' lugara u Brušanima. Odma' smo krenuli u šumu, stazom, popriko. Lako smo našli srušene jele. Bile su sušci, iglice su im već bile spale, ali su sve bile zdrave i prave. Ležale su u dubokoj strmoj dol'ni, sigurno trista metari ispod puta. Misto je bilo mračno, nebo se od šume skoro nije ni vid'lo.
U ranu zoru drugog' dana iz Trnovca smo u Šarića duplje krenuli kolim' i konjim' moj sin Dujo, zet Ivan s jednim svojim dobrim konjem, i ja. U Razvanuši su nam se pridružila dva čoeka s kojim' sam se bija dogovorija da će mi doć' pomoć'.
Svi su ljudi cili dan teško radili, mučili se, izrađivali te jele, a ja sam s konjim' otvara' put. Šumar mi j' bija reka' da mogu srušit' sve što mi bude smetalo, pa sam tako i napravija.
Pridveče' su radnici i Ivan otišli kući, a Dujo i ja smo ostali, da trupce izvučemo na put.
Već sam kod dolaska s lugarom bija vidija da su na obližnjoj livadici dva stana, dvije stare kućice, koje su pripadale Podgorcim'. Donji im j' dija bija zidan', s niskim podrumom za ovce, a gornji j' bija drven, s prostorijom za ljude. Bija sam odma' odlučija da ćemo tu noćit', pa smo već to jutro odma' nakon dolaska bili na ognjištu zapalili vatru. Ta j' vatra vaz dan gor'la, dok smo god mi bili tamo.
Uveče' j' prvo trebalo sklonit' konje Za to smo morali dobro potkopat' ulaz jer su vrata bila niska, pa jedan moj konj nikako nije moga' uć'. Unda smo se sklonili mi, legli smo uz vatru, na biljce. Al' nismo oba spavali. Jedan j' vaik bija budan i pazija j'. Šarića duplje je pod Panosom20, visoko, i tu se, ka' i svagdi na Velebitu, vrime u čas' promine. Bila je kasna jesen, i moglo j' svaki čas počet' kijat', a unda mi otud' više ne bi mogli izać'.
Drugi smo dan vukli trupce, sa sva tri konja. Konji su se izmučili, ožuljali su sve noge, ali uspili smo na put dovuć' sve trupce – pa i zadnji, od najveće jele, s kojom je bilo najteže.
Dva, tri dana kasnije doša' sam kamionom i s lugarim' koji su promjerkama izmirili drvo i dali mi račun da nosim u šumariju, ovaj put u Gospić.
Tog' je dana, dok smo drugi put trpali trupce u kamion – bilo je tu dva kamiona trupaca – iznenada poče padat' snig. Prvo samo malo, a unda sve gušći i gušći snig. Sićam se da je, kad' sam u noć doša' kuć' u Trnovac, snig i kod nas već bija do kolina. Kasnije sam od nekog iženjera Cara, koji je bija u šumariji u Gospiću, čuja da se u blizini mista s kojeg smo izvlačili jele u to vrime smrzlo puno divlji' prasaca. Prasci su se 'tili probit' na južnu stranu Velebita, di je bilo toplije, al' nisu uspili i životinje su se smrzle. Lugari su po tragovim' vid'li kako su odrasle životinje u toj prilici ile mlađu prasad.
Trupce sam dao pilat' na Miljuškinoj pilani i to na dug, dok ne prodam daske. Miljuška, Milan Jelača, drža' j' pilanu u Novom, a bija j' dobar sa mnom. Poštivali smo se, virova' mi je. A Uvik bi me dočekiva': „Pavel'ću, al' mi je drago da te vidim!“
A ispila' mi je baš lipe daske!
Za vožnju u Dalmaciju mi j' tada treba' dobar kamion, pa sam se u Gospiću dogovorija s Jak'com Čorkom, koji j' ima' za ono doba velik' i jak' kamion.
U Šumariji u Gospiću uspija sam dobit' izvoznicu „Za Zadrugu Banjevci, Dalmacija“. Šumar me poznava', zna' j' da to i nije istina, ali je napisa' kako sam mu reka'. U to se vrime nije smilo prodavat' privatnicim', i zato j' za me bilo važno da je pisalo „Za Zadrugu“. Točno je bilo da sam ja to vozija poznatim' ljudim', u Smilčić.
Kiša j' padala prid zoru onog' dana kad' sam s Jak'com 'tija krenut'. Stajali smo prid njegovom kućom u Budačkoj ulici – daske su već bile bulane21, kad' je odednom k nami doša' neki čoek i bez pitanja se popeja u kabinu. Nije ništa govorija, samo je šutija. Jak'ca me j' u to, prije neg' smo krenuli, pozva' kratko u kuću i reka' mi: „To je oznaš! Udbaš! Treba ga se čuvat'. Lopov! Gad!“
Ja sam sidija gore, na kamionu, na daskam', a Jak'ca i udbaš u kabini. Prosvitlilo mi se kad' je vla' siša', na izlazu iz Medka, iza mosta i zadnji' kuća! Kasnije mi je Jakica jednom u Gospiću pripovida' kako ga je taj čoek zva' i ispitiva' da što sam ja na povratku nosija sobom iz Dalmacije!
Eto, vrimena su bila teška. Život j' bija težak. A šuma i Velebit su mi pomagali živit'.
Zato sam Velebitu spiva pismu:
Velebite, Ti si silna gora,
sve od Like do sinjega mora.
U tebi sam provodija dane
sve od svoje ja mladosti rane.
Ja u tebi ostavi' svu snagu.
Velebite, poznam tvoja brda i dol'ne,
Od Šugarske do Bačić dol'ne.
Poznam tvoje ceste krivudave,
gordi Alan i Zrmanjski klanac,
a i Vrace kod Gračaca grada.
Sve tri su mi zadavale jada.
Baška cesta, to se zove Ura,
njezina me ošurila bura
puno puta, rano moja ljuta.
Al' ja za to ne ljutim se na te,
jer te volim Velebite, brate.
Bilješke
1 Jadovno; 2 u Gospić ;3 nedosljednost u ikavici, posljedica starijih ili novijih jezičnih dodira; također: posle, trebati, čoek, odednom, pijesak, seno i dr.; 4 Karlobag; 5 grublji građevinski pijesak, prosijava se kroz krupniju sitn'cu negoli pijesak; 6 petak je u Gospiću bio sajmeni dan; 7 seno je između dva rata potisnulo staro sino; pedesetih godina sino još rabe tek poneki stariji govornici; 8 crno se naoblačiti; 9 veliko ograđeno dvorište s vratima: manji prostor je dvorište; 10 poluga na čijem su kraju štranjge, remeni i lanac, koji vode do ajma, na glavi konja; 11 kočnica; 12 veza između trupine, središnjeg dijela kotača, i vanjskih zakrivljenih drvenih dijelova (gobelje) ;13 vanjski zakrivljeni dijelovi kotača, vanjski drveni obruč kotača; 14 željezni obruč na kolu, na gobelji: 15 stup na gornjem trupu kola; 16 vreća; 17 ilovača i ocat; 18 Rizvanuša; 19 vrh stabla, osobito vrh jele (njem.); 20 Panas; 21 označen lugarevim čekićem
* Ante Pavelić rođen je 1909. u Trnovcu. Umro je 1995. u Zagrebu. Sam se najradije opisivao kao seljak i Hrvat. Otac sedmero djeco. Živio je za svoju obitelj, svoju zemlju te čekao i radio za slobodnu Hrvatsku. Uspomene su bilježene snimanjem, kazetofonom, tijekom 1987.
Zabilježila: Maja Pavelić Runje
Gradić Udbina je uništen od Partizana 1942. godine, a hrvatsko stanovništvo raseljeno (etničko čišćenje od strane jugokomunista). Prema popisu stanovništva iz 1910. godine Udbina je imala 1.475 stanovnika od čega 1.237 Hrvata i 231 Srbina. Nakon Drugog svjetskog rata podignuto je novo naselje s pretežno srpskim stanovništvom, iako je ostalo i nekoliko hrvatskih obitelji. Brojnim, prije rata većinskim Hrvatima, nije bio dopušten povratak nakon Drugog svjetskog rata.